Kada spojiš dva najdraža hobija, dobiješ životni poziv [Intervju]

Danas svi za sebe volimo da kažemo da smo fotografi, što, donekle, i jesmo, jer svako od nas ima pri sebi kameru telefona, koja je boljeg kvaliteta, nego mali digitalni fotoaparati od pre par godina.

Postoje podaci koji govore da se danas, u proseku, na internet postavi 1,8 milijardi fotografija dnevno.

Najveći deo njih su, naravno, selfiji. Međutim, veliki broj je i kvalitetnih fotografija.

Zato se postavlja pitanje, kako se izdvojiti u tom okeanu? Mi smatramo – autentičnošću.

Bojan Milović je fotograf koji je uspeo da, spajanjem dva svoja hobija, fotografije i planinarenja, uvek ima zabeležene najlepše uspomene i prizore sa planine, i reši jedan od najvećih izazova svakog fotografa – pronalaženje dobre lokacije.

Ono što je karakteristično za Bojana je duga fotografska tradicija u porodici, takoreći, gen za fotografiju.

foto: Irfan Ličina

Prvo u blizini Ekonomske škole, a kasnije na današnjem šetalištu, negde pre II svetskog rata, oko 1938. godine, moj čukundeda je otvorio fotografsku radnju mom dedi.

Čukundeda je bio poznati trgovac. Bili su prilično bogati. Deda je među prvima imao motor u gradu.

Osim njegove radnje, postojao je foto Đukić. Imali su foto radnju ka Potoku, ali su oni fotkali isključivo napolju.

Moj deda se prvi bavio studijskom fotografijom u gradu. Jedini je imao studio, nabavljao reflektore, rekvizite, repromaterijal.

Slali su ga po Rogozni za fotke za lične karte, i sad kad nemaš opreme, papira, filma, jer je bilo teško nabaviti, moraš da se snalaziš. On bi okupio sve ljude koji bi da se fotografišu, napravi im zajedničku fotografiju, pa posle secka tu veliku fotografiju na male fotke za ličnu kartu.

Nekad je fotka bila mnogo vrednija, upravo zbog toga što je bilo teško doći do materijala i što se malo ljudi bavilo fotografijom.

Pričao mi je anegdotu da je jednom došao neki čovek kome je on dao pogrešnu fotku, i čovek mu kaže “Pa ja sam imao naočare.” A deda šaljivdžija, kaže mu “Ma kakve naočare, dobra ti je i ta.”

Nije to mogao da bude neki veliki kvalitet fotografije, ali to je bio pionirski sistem na ovim prostorima.

Deda se nije se predugo bavio time, jer partijski sistem itd. Deda sada ima 95 godina.

Interesantan je podatak da su Nemci, tokom rata, fotografisali nošnje i slične stvari koje su karakterisale određeno područje. Kad bi neko imao tu arhivu, ko zna šta je sve bilo zabeleženo.

Fotografiju sam zavoleo ne znajući da se moj deda njom bavio.

Kao mali bih krenuo sam da šetam, ponesem aparat, ruski Zenit, počeo malo po malo da škljocam, i eto, tako već 20 godina.

Šta je najveći izazov za jednog fotografa?

Najteže je da se nađe univerzalna vrednost, koja kad se protne kroz sopstveno delo, to je onda proizvod.

Analognim filmom, po mom mišljenju, nije bilo teško napraviti kvalitetnu fotografiju, nije trebalo ništa dodatno da se dobije efekat prirodnog. Fotka bude nekako živa, da se naježiš od atmosfere

Sada, da bi digitalno dobio takvu fotografiju, potrebno je mnogo više vremena i ogroman rad u Photoshop-u.

A ja volim kvalitetno odrađene stvari i iz tog razloga ne žurim kad radim.

Više volim strpljivo da čekam da se sve kockice poklope i da budem stvarno zadovoljan krajnjim rezultatom.

Sad se, uglavnom, više odrađuje preko fotošopa, da se dobije efekat te atmosfere. Reflektori, čuda, Photoshop, sve je to potrebno za tzv. populističke fotke.

Kad se radi fotka za dušu, onda se zna, porani se u pet ujutru i na Uvac.

Kako izgleda fotografija “za tvoju dušu”?

Preferiram atmosferičnu fotografiju, taj neki duh kroz sliku, posebno kroz pejzaže.

Ljudi obično misle da je jednostavno fotografisati pejzaž.

Skoro sam bio u nekom društvu, pričaju, kao neki stranac škljocnuo ravno polje i to je to, fotografija je obišla svet. Ali, da je bez opšte kulture, da nije prepoznao suštinu, ne bi napravio takvu fotografiju. Prepoznao je emociju. Ako toga nema, možeš da škljocaš bilo kakvu lepotu. Obično nismo svesni koliko rada, učenja i obrazovanja stoji iza svake fotografije.

To je ključno kod fotke, da pogodiš neku srž, e, onda dobiješ fotografiju koja vredi.

Da bi to postigao, moraš da gledaš kvalitetne filmove, čitaš kvalitetnu literaturu, a pre svega – družiš se sa kvalitetnim ljudima. Kada pričamo o filmovima, volim evropsku produkciju, ona je, što se tiče filma, režije, neprikosnovena.

Neko vreme sam išao i na časove slikanja, jer sam smatrao da to može da doprinese kvalitetu mojih fotografija.

Mnogo mi se sviđala atmosfera u ateljeu. U mojoj grupi su bili i klinci, a i stariji. Krenem ja da crtam staru kuću olovkom, ali nikako da dobijem onu ćeramidu na krovu, da baš bude ćeramida. I bacim pogled na klinca pored mene, 3-4. razred osnovne, vidim samo jednu liniju, jedan zarez koji je povukao i dobio sasvim drugu dimenziju slike.

foto: Josif Raspopović

Ali, da bi bio kreativan, moraš da imaš i izduvni ventil? 🙂

Izduvni ventil, jeste. U mom slučaju je to planinarenje.

Mislim da sve to nekako ima veze sa detinjstvom, sa vaspitanjem. Da su me moji, možda, puštali da radim šta sam hteo, verovatno mi danas dosta stvari ne bi bilo interesantno. Znalo se kad je vreme za učenje, kad za računar.

Ali kasnije, kad čovek dođe u neke godine, kad imaš svu slobodu i znaš kako da kanališeš svoju energiju, onda znaš i kako da se postaviš prema nekim stvarima i ciljevima.

foto: Vladan Vidosavljević

Tako kad sam počeo sa planinarenjem, nisam išao dalje, sve dok se nisam zavukao u svaku kotlinu, prevrnuo svaki kamen u okolini Pazara, naravno, Rogozna, Golija, Kopaonik.

U početku sam bio zaluđen pronalaženjem vodopada. Bilo je dosta onih koje nisam primećivao, a sto puta sam prolazio tuda. Sećam se jednog koji sam pronašao u blizini Banje. Čuo sam da nešto šušti, pogledam, kad samo kroz mali procep, fenomenalan prizor vodopada.

Tu sam, naravno, kombinovao portrete sa vodopadom u pozadini.

Mnogo je bitno na koji način povezuješ stvari, jer stvaranje je zapravo povezivanje.

Gde ide planinar početnik?
Pa na Đurđeve!

Tako je bilo, počeo sam od Đurđevih.

Stvarno je bilo dobro, odeš gore, pobegneš od vreve. Na vrhu se nasmeješ svim sitnim problemima, svemu onom oko čega se cimaš, pa onda kreneš dalje.

Na svim lokacijama na kojima sam planinario, često sam pronalazio fantastične lokacije, kao u bajci. Počeo sam tu da vodim ljude, da radim wedding fotke. Povezao sam jednu ljubav s drugom, i to ima rezultate – sve fotke su drugačije.

Ko ume da poveže neke elemente, dobije tu univerzalnu vrednost.

Komovi su mi uvek inspiracija, oni su neki simbol – planina.

Kad odeš na Goliju, vidiš ravan horizont iz koga samo Komovi vire. I to je neki cilj u koji gledaš.

Ja sam krenuo, da kažem, laički. Tad nije postojao ni Google Earth. Morao sam da sam pronalazim mape, pravio plan… U tom periodu nisam imao ni auto, pa je bilo izazovno i kako se prebaciti do tamo, nije bilo jednostavno. Ali krenuo sam da se verem po Komovima, da ostvarujem svoj cilj.

Međutim, te neke lokacije volim da malo čuvam, da ih odmah ne “potrošim”.

Jednostavno je, kao ova šolja čaja, možeš da je popiješ odjednom, a možeš da gustiraš i uživaš u tome.

Ima jedna knjiga…

Razmišljanja o vrhovima, lik priča o planinama, ali ne samo fizički, o cilju da se osvoji vrh, da se popneš, već o tom osećaju, metafizičkom.

Dok ne prođeš jedan dug put, nemaš tu satisfakciju na cilju.

Neke od najboljih fotki nastale su na Komovima jednom kada sam sam otišao. Milion avantura i nezgodnih situacija je bilo, ali gradio sam sebe kroz to.

Mnogo je teško da se čovek suoči sam sa sobom u nekim situacijama. Mi smo ovde, u gradu, prilično ušuškani, izgubimo percepciju o tome gde živimo. Tamo svaka vremenska nepogoda drugačije izgleda. Tek kad odeš na planinu si osuđen sam na sebe.

Često pri penjanju ima mnogo dvoumljenja. Kad sam pregurao trenutak u kom misliš da si stigao do ivice snaga, da je to tvoj maksimum, da ne možeš dalje, i nastavio do vrha, shvatio sam da je tu prekretnica.

Na vrhu jednostavno zaboraviš sve poteškoće.

foto: Vladan Vidosavljević

Bojanov omiljeni motiv su pejzaži, a nama omiljene su Bojanove fotografije venčanja.

Skoro smo imale priliku da se družimo na jednom fotkanju sa Bojanom i to je bilo stvarno jedno nezaboravno iskustvo. Kroz opušteno druženje su nastale fotografije kojima smo potpuno oduševljene, i koje ste imali prilike da vidite na našem blogu.