Kada je antropolog Franc Boas 1880-ih putovao severnim kanadskim ostrvima, verovatno nije ni pomislio da njegovo putovanje može da izazove raspravu koja će trajati gotovo čitav vek.
Njegova namera je bila da proučava živote, kulturu i tradiciju lokalaca – eskimskog stanovništva.
Ono što ga je na tom putovanju naročito zaintrigiralo, bio je njihov jezik. Bio je fasciniran složenim terminima koje oni koriste kako bi razlikovali vrste snega (i leda). Zabeležio je, na primer, termine kao što su: “aqilokoq” što označava mekani sneg koji pada i “piegnartoq” za sneg koji je dobar za vožnju sanki – i to su samo neki od njih.
Ova svoja zapažanja podelio je u svojoj knjizi iz 1911. “Priručnik o jezicima američkih starosedelaca” (”Handbook of North American Indian Languages” ).
Tvrdio je da Inuiti imaju ogroman broj, ako ne i stotine, reči za sneg.
Iako je ova ideja jako privukla pažnju javnosti, većina lingvista je smatrala ovu priču urbanom legendom, koja je nastala zbog neurednog istraživanja i novinarskog preterivanja.
Međutim, kasnija istraživanja dokazuju da je Boas sve vreme bio u pravu.
Eksperti kažu da ovakva vrsta jezičke raznolikosti uopšte ne bi trebalo da nas iznenadi, jer u prirodi je jezika da se menjaju i prilagođavaju idejama i potrebama svojih govornika.
„Ovim ljudima je neophodno da znaju da li je led pogodan da se po njemu hoda, ili ćete potonuti kroz njega. To je za njih pitanje je života ili smrti“. – kažu lingvisti.
I zato je neophodno i da efikasno komuniciraju.
Psiholozi i lingvisti su u ranom 20. veku istraživali kako jezik kojim pričamo utiče na to kako doživljavamo svet.
U nekim jezicima ne postoje reči za plavu boju, pa ljudi koji tim jezikom govore nisu u mogućnosti da tu boju percipiraju kao različitu od zelene.
Jezik oblikuje viđenje stvarnosti.
I omogućuje svojim govornicima određeni pogled na svet koji se razlikuje u odnosu na govornike drugih jezika. Dakle, vidimo svet u skladu sa okvirima koje nam jezik nameće.
Pored toga što smo ograničeni jezikom koji govorimo, često sebe ograničimo i sposobnošću da se njime služimo. Verovatno bi svako od nas rekao da se odlično služi svojim maternjim jezikom (što je i logično). Međutim, da li možete da na njemu uvek da adekvatno izrazite sve ono što osećate, o čemu razmišljate? Da pričate io banalnim, svakodnevnim stvarima, ali da na druge prenesete svoju emociju ili neku kompleksnu ideju?
Ja mislim da se ceo život usavršavamo i da se to odnosi i učenje jezika, čak i svog, maternjeg. I da nam pisanje mnogo pomaže u tome.
Šta pisanje konkretno može da uradi za tebe?
1. Pomaže ti u proširivanju vokabulara
Kada se nešto ne koristi, ono počinje da bledi u sećanju. To važi za različite stvari, veštine, pa ni vokabular nije izuzetak.
U doba kada su glavna sredstva komunikacije društvene mreže i kratke poruke, u opadanju je širina vokabulara.
Što može da bude problematično kada ne možete da se neke odgovarajuće reči kad hoćete da izrazite neke malo kompleksnije ideje i osećanja, već su vam “na vrh jezika” i na kraju upotrebite termin koji nije dovoljno adekvatan.
A zašto je to bitno?
Zato što jezik koji koristimo je jako povezan sa time ko mi jesmo i ko težimo da budemo.
I jako je povezan sa emocionalnom inteligencijom.
2. Pomaže ti da shvatiš o čemu razmišljaš
Pisanje ti pomaže da razbistriš svoje misli. Misli i osećanja su kao tornado u našem umu, ali pisanje pomaže da ih malo sredimo i stavimo u neki logičan red.
Džoun Didion je jednom rekla:
3. Dobar je podsetnik na to gde smo bili i kako smo razmišljali
Ponekad se zanesemo, pa pomislimo da smo oduvek jako pametni i da nikada nismo mnogo drugačije razmišljali nego danas.
Sve dok nas neki fejsbuk status od pre 5 godina podseti da nije baš tako.
Kaže Tea sa Teatime:
“Ako se ne sramiš svojih blogova, objava, izjava od pre godinu dana, nešto radiš krivo.”(i to znači da u prethodnih 365 dana nisi napredovao onoliko koliko si mogao)
4. Ideje
Prosečna osoba dnevno ima na hiljade misli.
Svako od nas ima gomile ideja. Ali teško nam je da o njima razmišljamo kada nam je mozak pun raznih bespotrebnih informacija.
Pa šta ti možeš da uradiš za sebe (i svoje ideje)?
Kupi lepu veliku svesku i hemijsku. I počni da zapisuješ.
Ne moraš da pišeš puno, ali piši često.
(O idejama o čemu sve možeš da pišeš i kako da to učiniš delom svoje dnevne rutine – u nekom od narednih tekstova). 🙂
