Trčim iz sve snage, nožicama četvorogodišnje devojčice, da što pre stignem do livade sa ovcama. Nana trči za mnom, da me spreči. Da mi makar prekrije oči. Stižem bez daha, ali presrećna što ću, kao i svakog dana, maziti svoje omiljene životinje i igrati se sa njima.

Podignem glavu i vidim: kasapin je stigao pre mene. Odvodi moju ovčicu na poslednju šetnju i sprema se da je ubije. To je jedno od mojih prvih sećanja na ovom svetu. I to je razlog što već skoro deset godina ne jedem životinje.

Ja sam Seida, imam 20 godina i student sam veterine.

Izabrala sam veterinu, jer, otkad znam za sebe, živim da spasavam živote onih koji nemaju glasa da mi kažu gde ih boli.

Studiram na univerzitetu Justus Liebig, u gradu Giessen. U celoj Nemačkoj ima samo pet fakulteta na kojima može da se studira veterina, meni se ovaj najviše svideo. Oduvek sam htela da studiram u inostranstvu, a Nemačka mi je u ovom periodu života najbolji izbor, jer imaju vrhunski sistem i obećavajuću perspektivu.

Mnogima u Srbiji je veterinarska medicina skoro nepoznat pojam. Zapostavljena je, jer stanje životinja i svest o njima nije na optimalnom nivou.

Zato su ljudi neinformisani da je veterina, ne samo fakultet koji traje šest godina, već da za to vreme moraš da naučiš toliko različitih anatomija, fiziologija, histologija, embriologija…

Učiti kako da lečiš guštera u odnosu na geparda, učiti anatomiju krave u odnosu na zeca ili delfina, priličan je izazov.

Učiti kako da lečiš jednog čoveka, na humanoj medicini, je u poređenju s tim prilično neinteresantno – što bi rekao moj profesor koji je predavao 20 godina na humanoj medicini.

Moj prosečan dan na fakultetu su predavanja i vežbe. Određenim danima i ja držim predavanja jer radim kao asistent. Iako imamo prakse na farmama, kontakt sa životinjama iako nam je neophodan, dosta je ograničen.

Životinje ne mogu da nam daju dozvolu da vežbamo na njihovim telima, tako da tek nakon studija – kada imamo dovoljno znanja i sposobnosti i dozvolu (koju dobijamo od države nakon što položimo državne ispite), smemo da lečimo životinje u pravom smislu reči.

Do tada, uglavnom radimo ili sa simulatorima/lutkama kada vežbamo davanje injekcija, ušivanje itd. ili sa leševima životinja koje su njihovi nekadašnji vlasnici donirali u naučne svrhe. To su obično životinje umrle od raka i sličnih bolesti.  Njih koristimo na vežbama iz anatomije.

Studije veterine ovde su drugačije nego u Srbiji.

Pre svega, ako ispit ne položimo tri puta, ispisuju nas sa fakulteta i gubimo pravo da studiramo veterinarsku ili bilo koju drugu medicinu u Nemačkoj.

Studije se sastoje iz predkliničkog, kliničkog dela i iz blokova drugih ispita,praksi itd, a na kraju su državni ispiti.

Ono što je kod nas možda neobično, i ljudima često deluje nemoguće, je tvoj način ishrane (i svakodnevnog života), jer se odričeš mnogih stvari bez koje većina ne bi mogla sebe da zamisli. Objasni nam šta i kako to funkcioniše (i ono što  je  najbitnije – ZAŠTO).

Zbog moje ljubavi prema životinjama, ja sam etički vegan.

Počela sam davno kao vegetarijanac. Međutim, danas ne jedem ni meso, mleko, mlečne proizvode, jaja ni med. Ne koristitim vunu, svilu, kožu, krzno, perje, želatin. Ni bilo šta drugo životinjskog porekla.

Jer, nakon saznanja da ih i ovi proizvodi koštaju života, znala sam da je moj način da spasim, ne ceo svet, ali svet mnogih životinja, da baziram svoj život na biljkama.

Zašto?

Jer smatram da na životinje i njihove proizvode nemamo prava, niti potrebe za tim. 

Nemamo prava jesti med ( jer za jednu kašiku meda, pčela radi celu jednu godinu). Nemamo prava jesti jaja (jer su kokoške neretko natrpane u kaveze ili prostore velicine A4 papira i smatrane mašinama datim ljudima za proizvodnju kajgane).

Nemamo prava na mleko i mlečne proizvode. Jer krava, da bi davala mleko, mora prvo roditi tele koje joj nedugo nakon porođaja biva oteto.  I – ako je muško, zaklano, a ako je žensko –  uzgajano da zameni svoju istrošenu majku.

Smatram da nemamo prava na životinje. Problem je sto smo odgajani kao da imamo, ali vreme je da naučimo svoju decu istini. Da su životinje individue koje formiraju porodice, imaju vrednost i osećaju bol, kao i mi. Na kraju krajeva, i čovek je samo životinja, pa ako mi ne bismo voleli da nas neko kolje i dere nam kožu, zašto to raditi njima.

Jasno mi je da, da bi se živelo, mora nešto zbog nas umirati. Ali se moramo potruditi živimo tako da što manje živih bića zbog nas pati.

Zato biram da jedem biljke, jer znam da ne osećaju bol na način na koji to osećaju životinje. Jer njihovi plodovi i ‘’delovi tela’’ koje uberem porastu ponovo.

Jer kada ne podržavam farme koje uništavaju površine, useve, ogromne količine vode i vazduh izduvnim gasovima i otpadom, čuvam planetu.

Biram da jedem biljke jer spavam, živim i osećam se zdravije i bolje. Pratim svoje zdravstveno stanje i znam da su na taj način smanjene moje šanse za povišen holesterol i kancer.

Često se u internet raspravama poteže pitanje da li je veganski način ishrane dugoročno zdrav i da li vegani unose u svoj organizam sve što im je potrebno.

Šta ti kažeš na to?

Protein dobijam iz soje, pasulja, sociva, pečurki. Vitamine (uključujući famozni B12) iz žitarica i multivitaminskog soka od pravog voća. Vitamin D, kalcijum iz sojinog/bademovog/kokosovog mleka. Gvožđe iz tamnozelenog povrća. Ja sam živi i zdravi dokaz da je ubijanje zbog mesa – ‘’jer nam treba’’ samo mit.

Ko prati moje recepte (koje često delim na instagramu), zna da mi ne nedostaje ni meso, ni sir, ni mleko, ni kolači jer za sve to ima vegan-alternativa.

Ja sam vegan za sebe, za životinje, za okolinu, za planetu.

Mnogi će reći : biti vegan je skupo. Ja kažem: povrće, vegan mleko, vegan sir su jeftiniji od pola kile mesa i to je činjenica.

Reći će: postati vegan je teško.

Ja kažem: polako. Ne možemo transformisati sebe i osloboditi se starih navika (da, meso je samo navika!) preko noći, ali možemo korak po korak. Umesto svakog dana, jesti meso jednom nedeljno. Umesto tri, staviti jednu kašiku meda u čaj.

Šta misliš o zoo vrtovima?

Zoo vrtovi su često viđeni kao zatvori. Međutm , te životinje nisu otete iz divljine. To su životinje rođene i odrasle u zatočeništvu i ako bi bile puštene u divljinu, ne bi preživele. One su navikle na ljude i one ne znaju za drugo.

Kad kažem zoo vrt, mislim na one koji su izgrađeni po svim zakonskim i moralnim standardima, a ne na neke mutante pored autoputeva, gde životinje žive u prljavim kutijama.

Zoo vrtovi su važni jer na taj način učimo kako da te životinje lečimo, kako da im pomognemo. Važni su jer na taj način su mnoge vrste spasene od izumiranja. Učimo kako da ih spasimo, da ih reprodukujemo. Tačno je da divlje životinje pripadaju divljini, ali ja životinje u zoo vrtovima smatram herojima, predstavnicima i advokatima svojih vrsta, koji  pomažu nauci da spase ugroženi životinjski svet.

Kako i koliko jedna osoba, pojedinac može da utiče na promenu sveta? Koji su još načini osim da ovaj svet ostavimo boljim nego što smo ga zatekli?

Osam milijardi nas kaže ‘Ja sam jedna osoba, ja ne mogu da promenim svet.’ Kad bi osam milijardi shvatilo da menjajući sebe, menjamo svet, taj problem bi bio rešen.

Pomoći jednoj osobi, životinji, biljci – možda ne menja ceo svet, ali menja svet za nju.

I tako počinjemo lančanu reakciju i inspirišemo druge. Ja duboko verujem da jedna osoba može da promeni svet ako je dovoljno iskrena u tome što radi, posvećena i ako ne odustaje.

Postoji mnogo načina koje svi možemo lako da praktikujemo,a koji mnogo znače. Recikliranje, naravno. Nekorišćenje plastičnih kesa i slamčica.

Podići smeće sa ulice i baciti ga u kantu. Ne biti pohlepan i ne uzimati više nego što nam treba. Najveći problem je sto svi čekaju i nadaju se da će neko drugi spasiti planetu. Ne shvataju da je to naša kolektivna dužnost i da oni koji gledaju zlo, a ne čine ništa su isti kao oni koji zlo čine. Najbolji način da inspirišemo druge je svojim sopstvenim primerom.

Gandhi je lepo rekao,moj je život moja poruka.

Za kraj, pitale smo Seidu nekoliko zanimljivih pitanja(koja su poznata svima koji su čitali intervjue Tima Ferisa):

Da imaš ogromni bilbord koji možeš da smestiš bilo gde, šta bi na njemu pisalo i zašto?

Da imam ogromni bilbord, na njemu bih napisala “Svet je veći od tvog lošeg dana.” Jer, ima toliko ljudi koji prolaze kroz teške psihičke periode i koji misle da je tuga i praznina s kojom idu na spavanje i s kojom ustaju sve što ovaj svet ima da im ponudi.  A ne shvataju da još toliko zemalja i ljudi, iskustava i života čeka na njih.  Da ima nade i razloga za postojanje. I da će biti bolje. Meni je to dovoljna uteha.

Šta su ti najbolje potrošene pare u životu?

Pare potrošene na donacije, putovanja i knjige. Te tri stvari leče dušu.

Koja je knjiga najviše uticala na tebe?

Zločin i kazna od Dostojevskog. Nju čitam na skoro svake dve godine. Ta knjiga je najbliže savršenstvu što jedno ljudsko biće koje piše može da postigne. Zatim Žudnja za životom od Irving Stoun-a i Anastazija od Kolin Falkonera.

Šta je jedan od najlošijih saveta koje često čuješ u svom okruženju?

‘Spusti se na zemlju. Ne sanjaj toliko. Ne možeš ti to.’ Kad nam neko govori da nešto ne možemo, to je odraz njihovih ograničenja, ne naših.

Zato neću nikad da prestanem da “sanjam toliko” i ako će nešto da me spusti na zemlju, to definitivno neće biti neko ko je odustao od svojih snova jer ih se plašio.

Ne možemo biti savršeni,ali možemo dati sve od sebe. Ne možemo spasiti sve životinje,ali možemo jednu dnevno. Ne možemo promeniti druge,ali ih možemo inspirisati da promene sebe.

I tako polako, korak po korak, jednog jutra ćemo osvanuti na željenoj destinaciji i znati da, dok su nam govorili da nema smisla i da jedna osoba ne moze promeniti svet, mi to ipak jesmo uradili.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Next Post

Ako ti treba malo sunca, ukrcaj se - Αγαπώ το καλοκαίρι

Sun Nov 25 , 2018
Kad se opustim, zatvorim oči i udahnem duboko, taj mir me navede da osetim miris mora i odlutam na neku plažu. Jedini osećaj bolji od toga […]
%d bloggers like this: