Kako svet izgleda pticama – sve što smo naučile o paraglajdingu

Ne postoji ništa lakše nego probuditi maštu jednog deteta. A ne postoji ni dete koje nikad nije sanjalo da leti, zar ne?

Kažu da je upravo letenje jedan od najstarijih ljudskih snova.

Mnogim ljudima je dovoljno da taj san ispune kada se nađu u avionu, na  par hiljada metara iznad tla, dok preleću iznad oblaka i posmatraju kuće, reke i jezera koji postaju linije i tačke.

Međutim, postoje i oni drugi, čiji doživljaj nije potpun dok nisu i sami piloti. Oni svoje snove žive tek kada osete vetar na licu, toplinu sunca i adrenalin na visini dovoljnoj da shvate kako svet izgleda iz ptičje perspektive. A uvek kad je nebo vedro i vetar povoljan – iz svojih ogromnih rančeva vade krila i uživaju u lepoti prirode.

Mi smo potvrdile da oni koji visoko lete i ne razmišljaju o padu, jer je na visini vazduh previše čist, a osećaj oslobađajući. Ljudima iz sportskog aero udruženja Jastreb iz Novog Pazara taj osećaj omogućava paraglajding.

Među ljubiteljima ovog sporta, vlada timska atmosfera, prijatno raspoloženje, poseban vid bezbrižnosti i uživanja u trenutku. Upravo smo se i mi tako osećale kada smo dobile priliku da provedemo jedan njihov tipičan dan.

Aida: Nedelja, pola 8 ujutru. Budim se i hvatam za telefon da isključim alarm i pozovem Martinu da proverim da li je budna.

Što bi iko ustajao u u pola 8 ujutru nedeljom ako nema dobar razlog, zar ne?

Pa, ovo je jedna od onih stvari zbog kojih vam uopšte nije žao da žrtvujete par sati sna u toku najležernijeg dana u nedelji.

Spremile smo se i našle u gradu, naoružale se hranom i vodom, obukle se po instrukcijama – patike, trenerku, duks, jaknu, naočare za sunce. Ponele smo telefone sa punom baterijom, naravno! Jer smo znale da će nam apsolutno sve (čak i na zemlji) biti zanimljivo za fotkanje i snimanje.  Zatim smo se našle sa Edom i Ertanom iz udruženja Jastreb, koji su nas odvezli na Kopaonik.

Ček, a kako smo uopšte došle na ideju da odemo na paraglajding?

Martina: Pre dve ili tri godine, dok sam radila u hotelu, upoznala sam čoveka koji je doveo goste – paraglajdere, na otvaranje kluba u Novom Pazaru. Objasnio mi kakva je zamisao i kako će klub da funkcioniše. To me je jako zainteresovalo i oduševio me je ovaj neobični sport. To sam podelila sa Aidom i od tada maštamo o letu. Ali s obzirom da klub nije bio naročito promovisan u medijima do ove godine, kada je održano takmičenje, nismo ozbiljno odlučile da odemo i nismo imale direktan kontakt sa klubom. Pre par nedelja smo ih kontaktirale na instagramu i vrlo brzo se dogovorili i dobili sve informacije.

Članovi kluba su nam preneli impresije paraglajdera  iz inostranstva, koji su učestvovali na ovogodišnjem takmičenju u našem gradu – svi su oduševljeni uslovima koji u okolini našeg grada postoje za ovaj sport, terenima za poletanje i prozorima koji se vide iz vazduha.

Nakon što smo upoznale ekipu iz Paraglajding kluba Novi Pazar, Edina i Ertana, u Raški smo se našli sa Peđom i Igorom, a zatim krenuli put Kopaonika.

Aida: Na velikoj, strmoj livadi, na poletnoj stanici Kokorovac na Kopaoniku, uz pomoć vetra i snage nogu, ohrabreni vedrim nebom i vođeni povoljnim vetrom, vinuli smo se u vazduh na platnenom krilu.

Na par stotina metara iznad tla sve nekako izgleda potpuno dugačije, Moje odvajanje od stvarnog sveta trajalo je nekih pola sata, a Martinino skoro sat vremena, iako tandem let paraglajderom u proseku traje do 15 minuta.

Martina: Ono što je interesantno u paraglajdingu je da postoje start i cilj i to je retko isto mesto, već poletiš sa jednog, a sletiš na potpuno drugo. Tako je bilo i nama. Nakon što se Aida spustila, bilo je neophodno da se vrate po mene autom. Ona se spustila relativno blizu, a zatim smo ja i Peđa krenuli sa istog starta – sa Kopaonika, a sleteli u kafanu na par kilometara od Raške gde smo sačekali Aidu, koja je pokupila mene i Peđu u Čakmari gde smo pili kafu.

Ako se plašite visine, možda nije najpametnije da se oprobate u tandemskom letu, ali kao što je rekao jedan od članova kluba, to nije ista dimenzija visine, kada gledate recimo sa neke visoke zgrade ka zemlji potpuno je drugačije iskustvo nego kada gledate sa paraglajdera.

Ertan Rebronja  iz novopazarskog kluba paraglajdera nam  dok smo išli ka Kopaoniku rekao – to je osećaj koji ne može da se opiše.

Kada smo se vraćali pitao je: I, kakav je osećaj, opišite ga.

Aida: Osećaj je potpuno oslobađajući, rasterećen i imaš osmeh na licu bukvalno sve vreme. Nemaš potrebu da razmišljaš ili pričaš o bilo čemu, osim da uživaš u prizoru. Ne treba ti nikakva posebna priprema, neka obuka. Sve što treba da znaš saznaješ u toku priprema za let, dok stavljaš kacigu i  navlačiš sedište u obliku ranca. Ostaje ti jedino da brineš kako da što bolje nameštaš kameru u toku leta da bi na pravi način zabeležio ovo iskustvo. Kao neko ko se preko 10 godina bavi ovim sportom i ko je imao ogroman broj tandem letova, instruktor Peđa je apsolutno svestan utiska koji prizor iz vazduha ostavlja na nekog ko se prvi put odvojio od tla. I zato te pušta da uživaš u prizoru bez suvišne priče. I govori ti samo neke najzanimljivije stvari koje let čine samo još uzbudljivijim.

Gubiš pojam o vremenu, apsolutno. Na primer, moj let je trajao pola sata, a ja sam bila toga potpuno nesvesna. Mislila sam da smo tu nekih 5-10 minuta. Preko brda vidiš okolne gradove, drveće ispod tebe dobija neki novi oblik. Neko može da kaže – pa to je isto kao avionom. Ali nije, jer iz aviona je sve toliko beznačajno i malo i sve što vidiš su mrlje, jer si previsoko. Nemaš taj prijatni osećaj rashlađivanja i vetra koji otklanja svaku misao koju imaš. Imaš želju da samo što više upiješ prizor i sve ti je fascinantno – “krilo” glajdera iznad tebe, tvoj preudobni položaj, glajderi koji lete pored, vazdušni stubovi na koje nailaziš, zvuk uređaja koji ti govori kada vas vetar podiže uvis… Toliko se stvari dešava a toliko se osećaš mirno i rasterećeno kao kad sediš na praznoj morskoj obali i posmatraš talase.

Ni u jednom trenutku nisam osećala tremu, pre svega zato što sam imala puno poverenje u instruktora, ali zbog predivne atmosfere koja vlada među članovima kluba iz Novog Pazara i Raške, prelepog mesta na planini, visoke meke trave, interesantnih ogromnih rančeva u koji glajderi staju, otpakivanja, praćenja brzine vetra uređajima,

Martina: Mojih sat vremena leta je bukvalno – proletelo. (pun intended) Ono što je retkost u paraglajdingu je prelet iznad grada sa putnikom. Guess what – taj putnik sam bila ja. Osećaj – kao da sam u udobnoj fotelji i gledam TV, kanal National Geographic. 😀

Fenomenalni Peđa koji mi usput objašnjava tehnike letenja, kako vazdušne struje zapravo prave mali tornado i tako nas dižu u nebo. Jurili smo oblak koji se raspadao, hteli smo da prođemo kroz njega, ali nismo stigli, jer je dan bio previse vedar. Čini mi se da sam prstom mogla da dotaknem sunce. Oko nas su bili Ertan, Edo i Igor i hvatali su svoje vazdušne struje. Upečatljivo mi je bilo to što sam mogla da osetim promene temperature dok smo leteli, na više od 2000m je bilo smrzavanje, a dok smo se spuštali sve toplije.

Sitnice koje bi trebalo da znate ako želite da probate tandemski let:


Pre polaska – obavezno doručkuj, ponesi vodu, neke grickalice i nešto slatko za posle leta.

Obuj neke dublje patike i obuci se toplo, (trenerka na raskopčavanje ili jakna) jer se obično poleće sa neke planine i koliko god u gradu bilo toplo, gore će biti sveže. A naročito kad poletiš (jer, znamo iz geografije – u proseku temperature opada oko 0.7 stepeni na svakih 100m nadmorske visine).

Ponesi kremu za sunčanje da namažeš lice da ne bi kući otišao crven u licu kao Liliputanke.

Prirodno je da osećaš tremu i uzbuđenje, ali mi nismo ni u jednom trenutku osetile strah. Iako si baš visoko iznad tla, svestan si da si u dobrim rukama, sa iskusnim instruktorom, da ne postoji šansa da se krilo ne otvori kao npr. padobran pri skoku iz aviona, jer je glajder otvoren i pre poletanja. Ono što je u ovom spotru definitivno najbitnije je bezbednost. I to znaju iskusni vozači, pa se vremenski uslovi pažljivo procenjuju i ništa se ne prepušta slučaju. Oprema je vrlo bezbedna i usavršena, da skoro ne postoji šansa da bilo šta otkaže. Prema statistici, paraglajding je bezbedniji od vožnje automobila i motora, ili čak jahanja konja.

Nakon što smo sve to uradili i pripremili – vreme je za let!

Kada staviš kacigu, naočare, vežeš sedište i prikačiš sigurnosne sajle ide najteži deo – trčanje! 😀 Kada instruktor da znak, počneš da trčiš iz sve snage da bi (pošto glajder ne poseduje motor) mogao da se odigne od zemlje. U suštini, trčiš nekih 10-ak sekundi sve dok ti noge ne budu u vazduhu. Ili trčiš malo i u vazduhu kao Martina.

Run, Marti, run

Čim se odigne od tla, udobno se smestiš u svoje sedište i uživaš u prizoru.

Pre poletanja dobijaš GoPro kameru na selfie štapu  koja je vezana za sedište tako da ne moraš da brineš da će ti ispasti. Kamera se uključuje pre poletanja, u toku leta razvlačiš selfie štap i spreman si za snimanje. Na samom početku ti instruktor otkriva neke trikove u vezi toga koji kadrovi najbolje izgledaju na kameri i sam napravi nekoliko najfotogeničnijih. snimka se vade najbolje fotografije i pravi se kratak video od 1min za instagram. Svoj telefon ipak ostavite na zemlji ili ga ne vadite iz džepa, da ne biste ostali bez njega.

Paraglajding je kao lebdenje na vetru – a ne kao neka trka. Mirno je i polako, kao da nekim malim čamcem veslaš jezerom.

Paraglajderi su projektovani za slobodno letenje (poput jedrilice ili zmaja), za razliku od padobrana kojima je namena spuštanje. Pri slobodnom letu paraglajderom, u mirnoj atmosferi, za 1 minut smanji se visina leta za oko 100 m. Ali, ukoliko postoji uspono vazdušno, veće nego propadanje paraglajdera, let može da potraje satima.

“Jednom kada probaš leteti, hodaćeš zemljom sa očima okrenutim ka nebu, zato što si gore bio i zato što se gore želiš vratiti.” Leonardo da Vinči

Srećan let i vedro nebo vam želimo! 🙂

I za kraj, nekoliko zanimljivih stvari koje smo pronašle prilikom pisanja teksta možete pronaći u linkovima ispod:

Let i sloboda ptice je nešto što su mnogi, od Leonarda da Vinčija, do savremenih istražicača, pokušavaju da izimitiraju i postignu. Inženjeri jedne nemačke kompanije su 2011. Uspeli da naprave robota pticu koja poleće i podiže se u vazduh samo zahvaljujući krilima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *