Mene moja anksioznost voli. Pretpostavljam da je tako, jer mi se vrati s vremena na vreme. I onda se mi družimo, igramo razne igre. Ja najviše volim da sa njom igram žmurke. Pogotovo kad se ona sakrije. Tako se pre 6 meseci ona sakrila, a ja nikako nisam uspevao da je nađem. Ok, nisam je ni tražio. Jer, realno, zna da bude malo naporna.
Očigledno je pročitala prethodna 2 teksta, jer je odlučila da se pojavi. Baš sad. Pre par dana. Možda misli da je ogovaram, mada ja samo pričam kako jeste. Izgleda da joj to ne znači ništa, jer vidim da je ljuta. Da li zbog toga što je nisam tražio ili zbog toga što sam pričao o njoj, ne znam. Ali ljuta je. Osetio sam njen bes na svojoj koži.
Prvi dan mi je podarila nervozu i lupanje srca. Smatrao sam da je to dovoljna kazna. Međutim ona ne, jer me je juče ujutru sačekao poklon u vidu sopstvenog neraspoloženja, a jutros drhtavica ruku. Očigledno je planirala opet da se družimo, jer je krenula da baca čini u vidu nekih bezveznih misli. Udarila me je i gde me najviše boli. U koncentraciju.
Ali samo se u jednoj stvari prevarila – ja nju poznajem. I ko je i šta je u stanju da mi uradi. Ni ovog, ni svakog narednog puta joj neće poći za rukom. I znaš kako se ja borim sa tim? Uopšte se ne borim. Ne obraćam pažnju na nju. Ne ide mi to uvek savršeno, ali sve sam bolji. Jako malo problema se rešava ignorisanjem, ali ovaj sigurno da. Jer anksioznost se hrani pažnjom. Što joj više pažnje posvetiš, ona sve više raste.
Tako da će ona da se šeta još malo oko mene, da smara, a kad joj dosadi da bude nebitna, otići će.
*
Ovo je bila moja priča, ispričana da baš ti koji čitaš, znaš da nisi sam. Da znaš da anksioznost nije ništa posebno, i da se sa njom potpuno normalno živi i radi. Međutim, isto tako sam osetio odgovornost da javno ispričam svoju priču, jer smatram da se nedovoljno o tome govori. Možda neke teme treba da budu tabu, ali ova sigurno nije među njima.
